„Neizvesnost nas ubi!“
Koliko li je puta izgovorena, ili koliko ste je čuli od drugih?
Ma, je li to zaista istina? Apsolutna istina?!
Verujete li, suštinski, u tu rečenicu dok je izgovarate?
Koliko ljudi poznajete da ih je neizvesnost zaista i ubila?
Neki od vas su možda odgledali film „Bogovi su pali na teme“. Sjajan prikaz sveta u kome smo se, kao vrsta, razvijali i sveta koji smo sami sebi stvorili.
Nekada davno svet je bio jednostavan. Svaki dan je ličio na prethodni. Iste rutine, isto okruženje, isti problemi. Naš mozak se razvio u takvom okruženju. Razvili smo elemente koji su nam bili potrebni da preživimo i živimo. Sigurnost, pripadanje i poštovanje su potrebe koje su duboko usađene u naše sisteme. Svaki čovek je razvio sopstvene obrasce ponašanja kojima uspeva da zadovolji ili zaštiti ove potrebe. Vremenom je sebe uverio da su to jedini načini da ostane živ, pa i srećan.
I onda se desio svet. Novi svet. Novo okruženje. Potpuno različito od onoga u kome se naš centralni nervni sistem razvijao. Okruženje se menjalo (i menja) mnogo brže od sposobnosti ljudskih bića da se prilagode. Evolucija je spora. Mi i dalje baratamo istim delovima mozga koje smo imali vekovima u nazad. Zapravo, da budem bliža istini: naš mozak evoluira, ali na suprotnu stranu od one koju mi želimo.
Prilagođavanje našeg „hardvera“ na okruženje se dešava na način koji mu omogućava da se zaštiti od prevelikog broja informacija, nebrojenog broja kanala kojima te informacije stižu do nas, preplavljenosti vestima i polu-vestima, istinama i neistinama. Naš deo hardvera koji nazivamo svesni um se „zatvara“. Naš nesvesni um je preuzeo deo opterećenja i dalje je desetinama hiljada puta veći od svesnog. Sve ono što ne dopre do svesnog, podhranjuje se u nesvesno. I tu nastavlja svoj život i svoj uticaj na naše ponašanje i reakcije.
Kompleksnost okruženja, međupovezanost tankim, nevidljivim nitima različitih sistema, bilo da se radi o kompanijama, zemljama pa i pojedincima je zastrašujuća. Uspeh vašeg poslovanja, kvalitet vašeg rada, sigurnost posla ili projekta ne zavisi više samo od vaših ili sposobnosti članova vašeg tima. Pandemije, ratovi, svetske berze, izbori u udaljenim zemljama, političko: sociološke krize, medijski natpisi, kasno otkrivene istine, sve to utiče na resurse i sposobnosti da se neki projekat završi sa uspehom. Nekada se moć krila u mogućnosti da pristupimo informacijama. Danas moć imaju oni koji umeju da isfiltriraju šta je zaista informacija, šta je korisno, šta je istina, a šta ne. Svaka, i najmanja, promena u okruženju šalje poziv vama da i vi nešto menjate. Ili da se menjate. Pobediće oni koji umeju da prepoznaju prave od lažnih poziva i da adekvatno odreaguju na njih.
Naš centralni nervni sistem ne voli promene. Doživljava ih kao pretnju. I tada se aktiviraju davno formirani obrasci koje smo razvili „za slučaj opasnosti“. Postajemo rigidni, počinjemo da se borimo protiv, odbjamo promenu, negiramo promenu, plašimo se promene….
Da sve nije tako crno, uverava nas jedna prelepa i moćna osobina našeg mozga: neurloplastičnot – sposobnost mozga i neuronskih mreža da se menjaju, prilagođavaju i reorganizuju tokom života, kroz učenje, iskustva, navike pa čak i u procesima oporavka od povreda. To znači da mozak može da jača postojeće veze između neurona, stvara nove, pa čak i da preusmeri funkcije na druga područja kada je neki deo oštećen. Zato je ključna za učenje, prilagođavanje promenjenim uslovima, otpuštanje starih i formiranje novih navika i rehabilitaciju nakon moždanih povreda.
Dakle, mi imamo ono što nam je potrebno da uspešno i bezbedno provedemo sebe (i svoje timove) kroz promene. Pitanje je koliko smo toga svesni i kako to koristimo.
Vidimo se na konferenciji da pričamo o tome.
Mirjana Gomilanović
Executive & Leadership Coach
One2grow
